These are the things for which children (eventually) forgive their fathers:
Going out.
Coming home late.
Smelling of drink.
Reading the newspaper.
Watching the television.
Looking at people on the television with a vague sexual interest.
Not being bothered, much.
Having other important things to do.
These are the things for which children never, ever, ever forgive their mothers:
Going out.
Coming home late.
Smelling of drink.
Reading the newspaper.
Watching the television.
Looking at people on the television with a vague sexual interest.
Not being bothered, much.
Having other important things to do.
When I was in my teens and twenties, it was fashionable among girls to complain about your mother — despite the fact that these women had given their lives over to rear us. It was never fashionable to complain about your father, unless they were very drunk, all the time. At worst, fathers provoked a shrugging silence — presumably because this was what they gave.
So what about New Men? Will we need a new psychology in twenty years for children, now grown up, whose fathers were there half the time, who changed the nappies and sang the lullabies, half the time, or more? Is it possible that in twenty years or so we will find it is the caring father, and not the caring mother, who is ultimately to blame?
I doubt it.
I have met some of these maligned mothers since and it is great fun having a look at them. Some of them, to my surprise, really do seem wretchedly ungiving. But most of them are quite nice. Or ordinary. Or even dull.
A dull mother? There is no such thing. It is odd that, as a group, mothers are seen as a lardy wodge of nothing much; of worry and love and fret and banality. As individuals we are everything. Between these two extremes, where does the person lie?
In my thirties and forties, many of the daughters who gave out about their mothers started going shopping with them, talking about kitchen units, doing all the things that friends might do and more, while the mothers — I don’t know what the mothers did, exactly, but they shifted too. They let their children be. The battle was over. As though each side had fought its way into the light of day and looked at each other to find . . .
Now that I have become a mother myself, it is a great comfort to me to see how most of us come to an accommodation between the ‘MOTHER!’ in our heads and the woman who reared us. The whole process reaches a sort of glorious conclusion if and when the daughter has children herself. ‘Now you understand,’ says the (grand)mother. ‘Now you see.’ This is what they yearn for — as much as any adolescent, they need to be understood. They need an end to blame.
I take the baby home, and watch my parents with different eyes. My father likes looking at small children — just that. He hates disturbing them, or telling them to do anything, or scaring them in any way; he does not seem to believe in it. My mother loves babies — some women don’t but she does — even when they are very new; all raw and whimpering and scarcely yet human. Her love is more passionate than his; I think, she can be almost hurt by it. At any rate I know that this is where my current happiness comes from, that the better part of my mothering is compounded of my mother’s passion and of my father’s benign attention.
A woman asks me, ‘Are you going to have a typical mother-daughter relationship?’ You can tell that she thinks this would be a nice comeuppance. The world loves to remind parents that soon it will all go awry.
I think about this when the baby is eighteen months and every hug contains the idea of squirming away. She will stay on my lap if I sing to her, and she will stroke my face, but if all this loving becomes too damn lovely, she will push or pinch or kick her way out of it, and I think, with some trepidation, of the day she turns fourteen.
She also has a neat line in accident-on-purpose elbow jabs, and great aim.
What about sons. Are they the same?
Anne Enright, ‘Unforgiven’ in Making Babies: Stumbling into Motherhood, London: Vintage, 2005, 152-54.
Ова се работите што децата (на крајот) им ги простуваат на своите татковци:
Излегувањата.
Доаѓањето дома доцна.
Мирисот на пијалок.
Читањето весник.
Гледањето телевизија.
Одмерувањето луѓе на телевизија со нејасна сексуална наклонетост.
Да не им се досадува, многу.
Имањето други важни работи за правење.
Ова се работите што децата никогаш, никогаш, никогаш не им ги простуваат на своите мајки:
Излегувањата.
Доаѓањето дома доцна.
Мирисот на пијалок.
Читањето весник.
Гледањето телевизија.
Одмерувањето луѓе на телевизија со нејасна сексуална наклонетост.
Да не им се досадува, многу.
Имањето други важни работи за правење.
Кога бев во моите тинејџерски и дваесетти години беше модерно меѓу девојките да се жалиш за својата мајка – и покрај фактот што овие жени си го дале својот живот за да нè израснат. Никогаш не беше модерно да се жалите за вашиот татко, освен ако тој не е многу пијан, цело време. Во најлош случај, татковците предизвикуваа преќутлива тишина – веројатно затоа што ова беше токму она што тие и го даваа.
Е па, што со Новите Мажи? Ќе ни треба ли нова психологија за деца за дваесет години, сега веќе пораснати, чии татковци биле присутни половина од времето, кои менувале пелени и пееле приспивни песни, половина од времето, или повеќе од тоа? Можно ли е за некои дваесеттина години да сфатиме дека токму грижливот татко, а не грижливата мајка, е тој којшто на крајот е секогаш виновен?
Се сомневам.
Оттогаш имам сретнато неколку од овие злонамерни мајки и баш е забавно да ги набљудувам. Некои од нив, што ме изненади, навистина изгледаат мизерно тврдоглави. Но, повеќето од нив се во голема мера фини. Или обични. Па дури и досадни.
Досадна мајка? Не постои такво нешто. Чудно е што, како група, на мајките се гледа како на салесто купиште од ништо посебно; од грижа и љубов и секирација и баналност. Како поединци ние сме сè. Помеѓу овие две крајности, каде ли лежи личноста?
Во моите триесетти и четириесетти години, многу од ќерките што ги озборуваа своите мајки почнаа да пазаруваат со нив, да зборуваат за кујнски работи, да ги прават сите оние нешта што се прават со пријатели, па дури и повеќе, додека, пак, мајките – не знам што точно правеа мајките, но и тие се сменија. Тие ги оставија своите деца да бидат тоа што се. Битката заврши. Како секоја страна да се избори за своето во светлината на денот и си се погледнаа една во друга за да си најдат...
Сега, кога и јас самата станав мајка, од голема утеха ми е да видам како повеќето од нас доjдовме до компромис во нашите глави помеѓу она „МАЈКА!“ и жената што нè израснала. Целиот процес доаѓа до еден вид славен заклучок само ако и кога ќерката има свои деца. „Е сега разбираш“, вели (мајката на) мајката. „Е сега гледаш“. Ова е она по коешто тие копнеат – како и секој адолесцент, тие имаат потреба да бидат разбрани. Имаат потреба од крајот за да обвинуваат.
Го носам бебето дома и ги гледам моите родители со други очи. Татко ми сака да ги гледа малите деца – само тоа. Мрази да ги вознемирува, или да им кажува што да прават, или да ги плаши на кој било начин; изгледа не верува во тоа. Мајка ми обожава бебиња – некои жени не ги сакаат ама таа ги сака – дури и кога се ептен тазе; сети крвави и кенкави и кога одвај личат на човечко суштество. Нејзината љубов е пострасна од неговата; мислам дека тоа нејзе дури и ја повредува. Во секој случај, знам дека од овде потекнува мојата моментална среќа, дека подобриот дел од моето мајчинство е составено од страста на мајка ми и од безопасното внимание од татко ми.
Една жена ме прашува: „Планираш ли да имаш типична релација на мајка-ќерка?“ Се гледа дека таа си мисли дека ова би било баш убава судбина. Светот сака да ги потсетува родителите дека сето ова наскоро ќе тргне наопаку.
Размислувам за ова кога бебето има осумнаесет месеци и во секое прегрнување лежи идејата како да се измолкне. Таа ќе остане да седи во мојот скут ако ѝ пеам и ќе ми го погали лицето, но ако сето ова сакање ѝ стане бестрага преубаво, таа ќе ме турне или ќе ме штипне или ќе ме удри за да се тргне, и помислувам, со одредена доза на страв, на денот кога таа ќе наполни четиринаесет.
Таа, исто така, има тенка линија помеѓу ненамерно-намерни удари со лакотот, и одличен нишан.
А што е со синовите. И тие ли се исти?
These are the things for which children (eventually) forgive their fathers:
Going out.
Coming home late.
Smelling of drink.
Reading the newspaper.
Watching the television.
Looking at people on the television with a vague sexual interest.
Not being bothered, much.
Having other important things to do.
These are the things for which children never, ever, ever forgive their mothers:
Going out.
Coming home late.
Smelling of drink.
Reading the newspaper.
Watching the television.
Looking at people on the television with a vague sexual interest.
Not being bothered, much.
Having other important things to do.
When I was in my teens and twenties, it was fashionable among girls to complain about your mother — despite the fact that these women had given their lives over to rear us. It was never fashionable to complain about your father, unless they were very drunk, all the time. At worst, fathers provoked a shrugging silence — presumably because this was what they gave.
So what about New Men? Will we need a new psychology in twenty years for children, now grown up, whose fathers were there half the time, who changed the nappies and sang the lullabies, half the time, or more? Is it possible that in twenty years or so we will find it is the caring father, and not the caring mother, who is ultimately to blame?
I doubt it.
I have met some of these maligned mothers since and it is great fun having a look at them. Some of them, to my surprise, really do seem wretchedly ungiving. But most of them are quite nice. Or ordinary. Or even dull.
A dull mother? There is no such thing. It is odd that, as a group, mothers are seen as a lardy wodge of nothing much; of worry and love and fret and banality. As individuals we are everything. Between these two extremes, where does the person lie?
In my thirties and forties, many of the daughters who gave out about their mothers started going shopping with them, talking about kitchen units, doing all the things that friends might do and more, while the mothers — I don’t know what the mothers did, exactly, but they shifted too. They let their children be. The battle was over. As though each side had fought its way into the light of day and looked at each other to find . . .
Now that I have become a mother myself, it is a great comfort to me to see how most of us come to an accommodation between the ‘MOTHER!’ in our heads and the woman who reared us. The whole process reaches a sort of glorious conclusion if and when the daughter has children herself. ‘Now you understand,’ says the (grand)mother. ‘Now you see.’ This is what they yearn for — as much as any adolescent, they need to be understood. They need an end to blame.
I take the baby home, and watch my parents with different eyes. My father likes looking at small children — just that. He hates disturbing them, or telling them to do anything, or scaring them in any way; he does not seem to believe in it. My mother loves babies — some women don’t but she does — even when they are very new; all raw and whimpering and scarcely yet human. Her love is more passionate than his; I think, she can be almost hurt by it. At any rate I know that this is where my current happiness comes from, that the better part of my mothering is compounded of my mother’s passion and of my father’s benign attention.
A woman asks me, ‘Are you going to have a typical mother-daughter relationship?’ You can tell that she thinks this would be a nice comeuppance. The world loves to remind parents that soon it will all go awry.
I think about this when the baby is eighteen months and every hug contains the idea of squirming away. She will stay on my lap if I sing to her, and she will stroke my face, but if all this loving becomes too damn lovely, she will push or pinch or kick her way out of it, and I think, with some trepidation, of the day she turns fourteen.
She also has a neat line in accident-on-purpose elbow jabs, and great aim.
What about sons. Are they the same?
Anne Enright, ‘Unforgiven’ in Making Babies: Stumbling into Motherhood, London: Vintage, 2005, 152-54.
Ова се работите што децата (на крајот) им ги простуваат на своите татковци:
Излегувањата.
Доаѓањето дома доцна.
Мирисот на пијалок.
Читањето весник.
Гледањето телевизија.
Одмерувањето луѓе на телевизија со нејасна сексуална наклонетост.
Да не им се досадува, многу.
Имањето други важни работи за правење.
Ова се работите што децата никогаш, никогаш, никогаш не им ги простуваат на своите мајки:
Излегувањата.
Доаѓањето дома доцна.
Мирисот на пијалок.
Читањето весник.
Гледањето телевизија.
Одмерувањето луѓе на телевизија со нејасна сексуална наклонетост.
Да не им се досадува, многу.
Имањето други важни работи за правење.
Кога бев во моите тинејџерски и дваесетти години беше модерно меѓу девојките да се жалиш за својата мајка – и покрај фактот што овие жени си го дале својот живот за да нè израснат. Никогаш не беше модерно да се жалите за вашиот татко, освен ако тој не е многу пијан, цело време. Во најлош случај, татковците предизвикуваа преќутлива тишина – веројатно затоа што ова беше токму она што тие и го даваа.
Е па, што со Новите Мажи? Ќе ни треба ли нова психологија за деца за дваесет години, сега веќе пораснати, чии татковци биле присутни половина од времето, кои менувале пелени и пееле приспивни песни, половина од времето, или повеќе од тоа? Можно ли е за некои дваесеттина години да сфатиме дека токму грижливот татко, а не грижливата мајка, е тој којшто на крајот е секогаш виновен?
Се сомневам.
Оттогаш имам сретнато неколку од овие злонамерни мајки и баш е забавно да ги набљудувам. Некои од нив, што ме изненади, навистина изгледаат мизерно тврдоглави. Но, повеќето од нив се во голема мера фини. Или обични. Па дури и досадни.
Досадна мајка? Не постои такво нешто. Чудно е што, како група, на мајките се гледа како на салесто купиште од ништо посебно; од грижа и љубов и секирација и баналност. Како поединци ние сме сè. Помеѓу овие две крајности, каде ли лежи личноста?
Во моите триесетти и четириесетти години, многу од ќерките што ги озборуваа своите мајки почнаа да пазаруваат со нив, да зборуваат за кујнски работи, да ги прават сите оние нешта што се прават со пријатели, па дури и повеќе, додека, пак, мајките – не знам што точно правеа мајките, но и тие се сменија. Тие ги оставија своите деца да бидат тоа што се. Битката заврши. Како секоја страна да се избори за своето во светлината на денот и си се погледнаа една во друга за да си најдат...
Сега, кога и јас самата станав мајка, од голема утеха ми е да видам како повеќето од нас доjдовме до компромис во нашите глави помеѓу она „МАЈКА!“ и жената што нè израснала. Целиот процес доаѓа до еден вид славен заклучок само ако и кога ќерката има свои деца. „Е сега разбираш“, вели (мајката на) мајката. „Е сега гледаш“. Ова е она по коешто тие копнеат – како и секој адолесцент, тие имаат потреба да бидат разбрани. Имаат потреба од крајот за да обвинуваат.
Го носам бебето дома и ги гледам моите родители со други очи. Татко ми сака да ги гледа малите деца – само тоа. Мрази да ги вознемирува, или да им кажува што да прават, или да ги плаши на кој било начин; изгледа не верува во тоа. Мајка ми обожава бебиња – некои жени не ги сакаат ама таа ги сака – дури и кога се ептен тазе; сети крвави и кенкави и кога одвај личат на човечко суштество. Нејзината љубов е пострасна од неговата; мислам дека тоа нејзе дури и ја повредува. Во секој случај, знам дека од овде потекнува мојата моментална среќа, дека подобриот дел од моето мајчинство е составено од страста на мајка ми и од безопасното внимание од татко ми.
Една жена ме прашува: „Планираш ли да имаш типична релација на мајка-ќерка?“ Се гледа дека таа си мисли дека ова би било баш убава судбина. Светот сака да ги потсетува родителите дека сето ова наскоро ќе тргне наопаку.
Размислувам за ова кога бебето има осумнаесет месеци и во секое прегрнување лежи идејата како да се измолкне. Таа ќе остане да седи во мојот скут ако ѝ пеам и ќе ми го погали лицето, но ако сето ова сакање ѝ стане бестрага преубаво, таа ќе ме турне или ќе ме штипне или ќе ме удри за да се тргне, и помислувам, со одредена доза на страв, на денот кога таа ќе наполни четиринаесет.
Таа, исто така, има тенка линија помеѓу ненамерно-намерни удари со лакотот, и одличен нишан.
А што е со синовите. И тие ли се исти?
Translation Commentary
Melanija Velinovska
Translating a short story or any literary text can be challenging, no matter how sure you are about what the sentences mean. I tried to remain faithful to the meaning of the original text in my translation.
I read the text 2 or 3 times, analysed it as a whole, and looked over specific passages and phrases, and then I began to translate. One of the challenges I faced was the different sentence structures of the Macedonian language and English. Although the meaning of certain English words or phrases was clear to me, I still struggled to find suitable equivalents in Macedonian. I had difficulties with some idiomatic expressions or words and phrases that do not exist in our language. But all in all, I enjoyed translating this short story, and I am glad that I got the chance to take part in this phenomenal project.