No one else can hear the baby speak, but I can. I can hear her say ‘up’ and ‘clap’, I hear ‘stairs’. I hear ‘string’. No one believes my baby says ‘string’, but I know she does, because she loves the bit of string that is tied to the door of the car, and she says ‘shing’. You have to listen hard, I admit that.
For months we have been on call and answer. ‘Ah da da dah,’ says the child. ‘Ah dah dee doo dah,’ I say back. This conversation is surprisingly complex, and gives me a new respect for birds, whales and chimpanzees. With three or four syllables, in all their variations, we can say, the two of us, all that we need, for now, to say.
Still, I dream of the baby turning around, and opening her mouth to say something wonderful and long and syntactically amazing like, ‘Can I go to the shops?’ I know it is in there somewhere — before her first word was ever uttered, there were full sentences playing across her face. The trick is getting them out of there — like pulling down the weather.
There is nothing so exciting as speech. A baby looks at your face as you say a word, and whatever passes between you as you hear the word back, is love and love returned. It is the gaze made manifest. Teaching a child to speak is giving them the world. It is better than feeding them, I realise, as I stand beside the kitchen counter, dropping scraps of words to my daughter’s up-tilted face. And I think that all words are sublimated nurture, or a request for nurture, or its provision. All words happen in the space between you and your dear old Ma.
I develop a theory that all writers have Major Mothers, Serious Mothers, sometimes Demanding Mothers — the kind of women you always know when they are in the room. I test this theory any time I am at a reading or conference, I float it across the dinner table. The last time I did this, one of the writers did not answer. He had started to cry.
Anne Enright, ‘Speech’ in Making Babies: Stumbling into Motherhood, London: Vintage, 2005, 171-72.
Никој друг не може да го чуе бебето како зборува, ама јас можам. Можам да ја чујам како вели „стани“ и „плесни“. Слушам „скали“. Слушам „жица“. Никој не верува дека моето бебе кажува „жица“, но јас знам дека тоа го кажува, затоа што го сака парченцето жица што е врзано на вратата од автомобилот, па таа вели „шица“. Мора да слушате многу внимателно, признавам.
Со месеци комунициравме на повик и одговор. „Аа да да даа“ вели детето. –„ Аа даа дии дуу даа“, ѝ одговорувам. Овој разговор е неочекувано сложен и ме тера сѐ повеќе да ги почитувам птиците, китовите и шимпанзата. Со три или четири слогови, во сите нивни варијанти, ние двете, можеме сѐ што ни треба, сега за сега, да си кажеме.
Сепак, сонувам за тоа како бебето се врти и ја отвара устата за да каже нешто прекрасно и долго и синтактички зачудувачки како „Дали може да одам до продавница?”. Знам дека тоа е таму некаде – пред воопшто да го изговори својот прв збор, онаму каде што цели реченици си играат по нејзиното лице. Штосот е како да се извлечат од таму – исто како да го скопчиш времето.
Нема ништо повозбудливо од говорот. Бебето те гледа в лице додека кажуваш некој збор и сѐ што поминува помеѓу вас двете додека го слушаш зборот што ти се возвраќа, е љубов и љубов возвратена. Тоа се гледа во втренчениот поглед. Да го научиш детето да зборува е исто како да си му го подарил целиот свет. Подобро е отколку да ги раниш, сфаќам сега, како што стојам покрај кујнската маса, пуштајќи трошки од зборови врз кренатото лице на ќерка ми. И мислам дека сите зборови се сублимирана нега или, пак, повик за нега, или давање нега. Сите зборови настануваат во просторот помеѓу тебе и твојата мила Мама.
Си развив теорија дека сите писатели имаат Големи Мајки, Сериозни Мајки, понекогаш Напорни Мајки – оној тип на жени што веднаш ќе го препознаете кога ќе се најдете на истото место. Секогаш ја тестирам оваа теорија кога сум на читање или на конференција, ја пуштам да плови по трпезата на која вечераме. Последниот пат кога го направив ова, еден од писателите не ми одговори. Тој почна да плаче.
No one else can hear the baby speak, but I can. I can hear her say ‘up’ and ‘clap’, I hear ‘stairs’. I hear ‘string’. No one believes my baby says ‘string’, but I know she does, because she loves the bit of string that is tied to the door of the car, and she says ‘shing’. You have to listen hard, I admit that.
For months we have been on call and answer. ‘Ah da da dah,’ says the child. ‘Ah dah dee doo dah,’ I say back. This conversation is surprisingly complex, and gives me a new respect for birds, whales and chimpanzees. With three or four syllables, in all their variations, we can say, the two of us, all that we need, for now, to say.
Still, I dream of the baby turning around, and opening her mouth to say something wonderful and long and syntactically amazing like, ‘Can I go to the shops?’ I know it is in there somewhere — before her first word was ever uttered, there were full sentences playing across her face. The trick is getting them out of there — like pulling down the weather.
There is nothing so exciting as speech. A baby looks at your face as you say a word, and whatever passes between you as you hear the word back, is love and love returned. It is the gaze made manifest. Teaching a child to speak is giving them the world. It is better than feeding them, I realise, as I stand beside the kitchen counter, dropping scraps of words to my daughter’s up-tilted face. And I think that all words are sublimated nurture, or a request for nurture, or its provision. All words happen in the space between you and your dear old Ma.
I develop a theory that all writers have Major Mothers, Serious Mothers, sometimes Demanding Mothers — the kind of women you always know when they are in the room. I test this theory any time I am at a reading or conference, I float it across the dinner table. The last time I did this, one of the writers did not answer. He had started to cry.
Anne Enright, ‘Speech’ in Making Babies: Stumbling into Motherhood, London: Vintage, 2005, 171-72.
Никој друг не може да го чуе бебето како зборува, ама јас можам. Можам да ја чујам како вели „стани“ и „плесни“. Слушам „скали“. Слушам „жица“. Никој не верува дека моето бебе кажува „жица“, но јас знам дека тоа го кажува, затоа што го сака парченцето жица што е врзано на вратата од автомобилот, па таа вели „шица“. Мора да слушате многу внимателно, признавам.
Со месеци комунициравме на повик и одговор. „Аа да да даа“ вели детето. –„ Аа даа дии дуу даа“, ѝ одговорувам. Овој разговор е неочекувано сложен и ме тера сѐ повеќе да ги почитувам птиците, китовите и шимпанзата. Со три или четири слогови, во сите нивни варијанти, ние двете, можеме сѐ што ни треба, сега за сега, да си кажеме.
Сепак, сонувам за тоа како бебето се врти и ја отвара устата за да каже нешто прекрасно и долго и синтактички зачудувачки како „Дали може да одам до продавница?”. Знам дека тоа е таму некаде – пред воопшто да го изговори својот прв збор, онаму каде што цели реченици си играат по нејзиното лице. Штосот е како да се извлечат од таму – исто како да го скопчиш времето.
Нема ништо повозбудливо од говорот. Бебето те гледа в лице додека кажуваш некој збор и сѐ што поминува помеѓу вас двете додека го слушаш зборот што ти се возвраќа, е љубов и љубов возвратена. Тоа се гледа во втренчениот поглед. Да го научиш детето да зборува е исто како да си му го подарил целиот свет. Подобро е отколку да ги раниш, сфаќам сега, како што стојам покрај кујнската маса, пуштајќи трошки од зборови врз кренатото лице на ќерка ми. И мислам дека сите зборови се сублимирана нега или, пак, повик за нега, или давање нега. Сите зборови настануваат во просторот помеѓу тебе и твојата мила Мама.
Си развив теорија дека сите писатели имаат Големи Мајки, Сериозни Мајки, понекогаш Напорни Мајки – оној тип на жени што веднаш ќе го препознаете кога ќе се најдете на истото место. Секогаш ја тестирам оваа теорија кога сум на читање или на конференција, ја пуштам да плови по трпезата на која вечераме. Последниот пат кога го направив ова, еден од писателите не ми одговори. Тој почна да плаче.
Translation Commentary
Natali Stevanoska
At first glance, the text seemed easy to translate, but as I was analysing the original more closely, I realised how difficult it was to find equivalents for some of the words and phrases used by the writer herself. I had to shorten some of the sentences, and others I had to make longer. That was the case with “Demanding Mothers”: I was thinking of recreating a longer phrase for clarification: "мајки кои бараат многу" (mothers who demand a lot), because there is no equivalent phrase for "demanding mothers" in Macedonian but then I decided to go with “напорни мајки” (“naporni majki”) meaning “demanding, tiresome, difficult, painful, exhausting”. Also, I had some difficulties in the following sentence: “like pulling down the weather”. I could not find this phrase in the English dictionaries, and I was confused whether this was a combination of the two phrases "pull down" and "under the weather", or an Irish expression or “looking for some information about the weather forecast”. Furthermore, there is no distinction between the English words: "weather" and "time" in Macedonian. Overall, I tried to stay as close as possible to the original text.